Opera u 3 čina (7 slika)
Libreto: Modest Čajkovski, uz učešće Petra Iljiča Čajkovskog (koji je dao tekst za rusku pesmu u I, ariju Jeleckog u II i ariju Lize u III činu), prema istoimenoj pripoveci Aleksandra Puškina. Libretista je koristio i poeziju Konstantina Batjuškova, Gavrila Deržavina, Vasilija Žukovskog, Kondratija Riljejeva, kao i delo Petra Karabanova Iskrenost pastirice.
Kompozitor: Petar Iljič Čajkovski
Premijera: 19. decembar 1890, St. Peterburg, Mariinsky teatar
Trajanje: oko 2h 35 min.
Lica: Herman (dramski tenor); Grof Tomski (bariton); Knez Jelecki (bariton); Čekalinski i Surin, oficiri (t, b); Narumov, kockar, prijatelj Tomskog (b); Čaplicki (t), vlasnik kockarnice ; Stara Grofica (ms); Liza(s), njena unuka; Polina, Lizina drugarica (k. alt); Lizina guvernanta (ms); Maša, Lizina sobarica (s); Prilepa (s); Majstor ceremonija (t);
Intermeco: Zlatogor (Grof Tomski, bar); Milovzor (Polina, ka); Pastirica (Prilepa, s); posetioci u parku, dadilje, guvernante, deca, gosti na balu, kockari, sluge, Amor, Himenej, pastirice i pastiri; hor, dečji hor, balet.
Sadržaj: Radnja se događa u St. Peterburgu u 19. veku.
UVERTIRA
I čin
1. slika: Sunčan prolećni dan u Sankt Peterburgu izmamio je mnoštvo šetača u Letnji park. Medju njima su mladi oficiri Čekalinski i Surin, koji posle probdevene noći u kockarnici komentarišu ponašanje prijatelja Hermana, ranije vedrog a sada mračnog.
Herman uskoro stiže sa grofom Tosmkim, kome poverava svoju vatrenu ljubav prema nepoznatoj devojci. Tomski predlaže prijatelju da se osmeli i zaprosi damu, ali šansa za tako nešto ne postoji zato što je Herman siromašan a neznanka iz visokog društva.
U tom trenutku oficirima prilazi knez Jelecki i objavljuje veridbu sa voljenom osobom. Kada se izabranica Jeleckog sa svojom bakom približila grupi oficira, Herman prepoznaje svoju beznadežnu ljubav.
Grofica i njena unuka Liza prepoznaju Hermana, koji je imao običaj da ih pri šetnjama izdaleka prati. One posle kratkog razgovora odlaze a Tomski ima priliku da upozna prijatelje s prošlošću Grofice, "Pikove dame", njenim kartaškim igrama u Parizu, gde je bila poznata kao "moskovska Venera" i tajnom nepobedive tri karte, koju je saznala od grofa Sen-Žermena "za cenu jednog randevua". Šaleći se, Čekalinski predlaže Hermanu da razmisli o tom zanimljivom slučaju. Ostavši sam, pošto su se svi razbežali zbog oluje, Herman se zaklinje uz gromove i munje da će Liza biti njegova.
2.slika: Liza provodi veče sa drugaricama u kući, pošto se tog dana zvaničnio verila. Ostavši sama, ona razmišlja o nepoznatom oficiru iz parka koji izgleda kao "pali anđeo". Na vratima balkona pojavljuje se Herman sa namerom da se od nje oprosti i saopšti da ne želi da živi sa saznanjem da je ruku dala drugome. U očajanju joj izjavljuje ljubav, ali ga Liza, uplašena, moli da ode.
Kratka pojava Grofice, koja je čula glasove, sprečava Hermana (skrivenog iza zavese) da se udalji. Staričin dolazak ostavlja na njega dubok utisak, kao i prethodni susret u parku. Liza ponovo moli Hermana da ide, ali ne uspeva da odoli ljubavnim molbama. Slika se završava njihovim očajničkim zagrljajem.
II čin
1. slika: Orkestarski uvod.
Bal pod maskama u bogatoj kući. Među gostima su oficiri sa Tomskim na čelu, zatim Herman, Grofica sa Lizom i Jeleckim. Prijatelji su se dogovorili da se našale sa Hermanom, prateći ga u stopu i šapćući mu o sreći koju donose tajanstvene tri karte. Već dovoljno napet i uzbuđen, on prima ove reči kao neko znamenje, posebno kada se pred njim iznenada, u gomili maskiranih gostiju, ukaže Grofica. Nekoliko trenutaka, oboje zure jedno u drugo.
Nervozna je i Liza. Uspela je da doturi Hermanu cedulju i ključ, kako bi se njih dvoje te noći sastali.
Knez Jelecki primećuje Lizinu uznemirenost. Na njegove izlive ljubavi i nežnosti ona odgovara ćutanjem. Teskobnu situaciju prekida dolazak carice Katarine na slavlje.
2. slika: Orkestarksi uvod. Herman se posle bala prikrada kroz tajna vrata do Lizine sobe. Stigavši usput do Grofičinog budoara Herman biva zatečen povratkom stare dame sa bala. Sakriven, čeka da služavke i sobarice raspreme Groficu, koja ih jednim migom tera iz sobe. Pevušeći u fotelji, sama sa svojim uspomenama, starica se zaprepasti kad Herman stupi pred nju. On joj bez okolišenja traži odavanje kockarske tajne, prvo moleći, zatim preteći. Grofica se skameni užasnuta i Herman, gubeći strpljenje, poteže na nju pištolj. Grofica umire od šoka.
Stiže Liza, koja iz nesuvislih Hermanovih reći shvata da je on na neki način vinovnik smrti njene bake i , očajna, tera ga iz kuće.
III čin
1. slika: Orkestarski uvod. Herman se nalazi u kasarni gde, posle Grofičine sahrane, leži u bunilu. Liza mu piše da se pokajala što je onako postupila s njim. Priča mu o svojoj neverici, moli ga za objašnjenje i traži od njega da se sastanu u ponoć na Nevi.
U mračnoj sobi bešumno se otvaraju vrata na kojima se pojavljuje staričin duh. Herman je van sebe. Starica mu govori o Lizi i otkriva mu tajnu karata - trojka, sedmica i as.
2. slika: Orkestarski uvod. Na obali Neve, Liza čeka. Izbila je ponoć. Hermana još nema i ona se potpuno predaje crnim mislima. Dotrčava Herman i odsutno priča o duhu Grofice i tajni triju karata. Sumanut, žureći u kockarnicu, izrekne se kako je "staroj veštici" pripretio pištoljem i kako je ona pala mrtva. Odlazeći, ostavlja bez pozdrava zaprepašćenu Lizu. U očajanju ona se baca u Nevu.
3. slika: Kartanje uveliko traje, kada se u kockarnici pojavljuje euforični Herman. Prisutni su svi njegovi prijatelji, kao i knez Jelecki. Herman seda za sto i dva puta dobija velike sume na trojku i sedmicu. Zdravicom trijumfuje pred zbunjenim znancima koji ga nagovaraju da ide kući, osećajući da je đavo ušao u njega. Ne slušajući drugove, herman stavlja sve na treću kartu - asa. Niko ne želi da igra dalje osim Jeleckog. U Hermanovim rukama se umesto pobedonosnog keca stvori dama pik i on gubi sve. Van sebe, probada se nožem i umire, proklinjući Groficu i moleći Lizu za oproštaj.
Potreseni igrači oplakuju njegov kraj.
Komentar: U ruskom pozorištu su se, u vreme Čajkovskog, davale dramatizacije Puškinove priče Pikova dama ali kompozitor nije pokazivao interesovanje za ovaj tekst.
Zamisao da se Puškinova Pikova dama muzički postavi potiče od direktora carskih pozorišta, Ivana Vsevoložskog. Oduševljen idejom, Čajkovski je vrlo brzo, za 44 dana, sročio jednu od najkompleksnijih opera ruskog i svetskog muzičko-scenskog repertoara. Kompozitor je svom bratu, libretisti, sugerisao suštinske izmene u sadržaju, želeći da ima tragičnu romantičnu ljubavnu dramu umesto cinične Puškinove priče.
U središte muzičkog dogadjanja stavljena je ljubav mladog siromašnog oficira Hermana, koji pomoću novca, to jest otkrivanjem tajne tri karte, hoće da ostvari svoju sreću sa bogatom Lizom, nasuprot Puškinove fabule u kojoj sračunati Herman koristi siromašnu Lizu, družbenicu stare mrzovoljne Grofice, da bi kockom došao do bogatstva. Kompozitor je u libreto ubacio i kneza Jeleckog, koga u priči nema. Ono što je u operi u odnosu na Puškina ostalo nepromenjeno jeste lik tajanstvene Grofice, koja prema pričama Hermanovih prijatelja zna tajnu karata, čiju mistiku kompozitor muzički efektno potencira i ilustruje. U operi tragični ljubavnici Liza i Herman umiru, dok u priči Herman završava u ludnici.
U Pikovoj dami kompozitor dovodi do vrhunca nekoliko sistema svoje stvaralačke arhitektonike - sistem motiva i lajtmotiva, sistem tembrovske dramaturgije i, uopšte, sistem specifične operske dramaturgije čiji efekti leže u krajnje dinamičnoj simfonizaciji muzičke drame ruskog tipa. Sve to čini materiju kojoj se ruska muzikologija u velikoj meri posvećuje. Razlog je i taj što je kompozitor od male priče načinio veliki operski spektakl, vredan pažnje u svakom pogledu.
Opera ima tri glavna, po suštini srodna lajtmotiva, koji su izloženi u lakonskoj sažetoj uvertiri: tema tri karte, temu stare Grofice, jednaku sudbinskoj temi važnoj za kompozitora i temu ljubavi. Time je dat naglasak prevazi izlaganja lajtmotiva u samom orkestru, gde se Čajkovski pokazao (već u kratkoj introdukciji) kao majstor transformisanja tema. Pored tri glavna lajtmotiva, nosilaca muzičke i dramaturške strukture Pikove dame, gotovo za svaku sliku opere postoji mnoštvo manjih tema, proizašlih iz glavnih lajtmotiva. Primer je uvodna muzika za drugu sliku II čina, u kojoj kompozitor slika Hermanovo patološko stanje duše pred susret sa Groficom u njenim odajama (kompozitor je započeo pisanje opere obraćanjem opsednutog staroj ženi).
U opersko tkivo su udenute kao numere "imitacije" muzike 18. veka kao što su pastorala (intermedija) u stilu Mocarta i starih ruskih opera (prva slika I čina), citati iz opera Gretrija (druga slika II čina), delovi u folklornom duhu ruske muzike (hor i igra devojaka u drugoj slici I čina, pesma Tomskog u završnoj slici) i pravoslavnih crkvenih napeva (prva slika III čina i finale opere), zatim očigledna replika iz Bizeove Karmen (dečji hor u prvoj slici). Tembrovsko slikanje likova i misterioznih situacija ostvareno je karakterističnim sredstvima kao što su drveni duvački instrumenti (što je Čajkovski primenio i u svom fantastičnom baletu Ščelkunčik). Pevačke partije su koncipiranje široko, ali je bitan i rečitativ (od secco do arioznog) u deonici Hermana, noseće uloge u operi (stvarane za poznatog ruskog tenora NIkolaja Fignera), bez čijeg ostvarenja ne bi bilo ni Pikove dame.
Dramaturški, Čajkovski je radio s kontrastnim situacijama, kao i u drugim svojim operskim delima. Tipična melodramska situacija varira temu iz Evgenija Onjegina i Mazepe, gde jak muškarac, bez čvrstih moralnih načela, uništava nejaku i zaljubljenu ženu. Kao i u pomenutim operama i u Pikovoj dami dominira atmosfera beznađa i sete karakteristične za ruski intelektualni (i ne samo intelektualni) krug druge polovine 19. veka.
Prema ruskoj muzikologiji, pretposlednja opera Čajkovskog, Pikova dama, nema ekvivalent ni u svetskoj operskoj produkciji ni u delu samog kompozitora, predstavljajući žanr opere- simfonije u svom najvišem dostignuću. Emocionalno je u Pikovoj dami, kao i u njegovim simfonijama, najviše došlo do izražaja tragično osećanje života njihovog autora i nemogućnost spoznaje tajne smrti i zagrobne ljudske egzistencije.
Pikova dama čini repertoar velikih operskih kuća u Evropi i Americi. Ovo delo je interesovalo dramske i operske reditelje novijeg doba, Stanislavskog (1930) i Mejrholda, koji su, kao i kasniji inscenatori, nastojali da se opera vrati na Puškinov original. Izvesni eksperimenti u tom smislu nisu uspeli (Vaclav Vežnjik, Brno, 1969) jer se muzika Čajkovskog nije mogla iz jednog sadržaja jednostavno prebaciti u drugi sasvim suprotnog žanra. Zbog toga je Vsevolod Mejerhold za premijeru u lenjingradskom Malom operskom teatru 25. januara 1935. upriličio Pikovu damu Čajkovskog prema Puškinu, ali sa svojim tekstom i scenarijem u 4 čina i 14 epizoda.
Na jugoslovenskim prostorima prvo izvođenje je bilo u Zagrebu, 27. decembra 1898, u Beogradu 22. juna 1924, a u Novom Sadu, 5. februara 1959. godine.
